<i>Милитаристичката политика мора да доведе до нова светска војна, се друго би било аномалија бидејќи наднационалниот воено-индустриски комплекс не може да запре, но може да го спречат милијарда луѓе под неговиот чадор.</i>
Шефот на НАТО алијансата Јенс Столтенберг даде интервју за <a href="https://www.telegraph.co.uk/world-news/2024/06/16/nato-jens-stoltenberg-nuclear-weapons-deployt-russia-china/">британски Телеграф </a>каде што рече дека во моментов се водат дискусии за распоредување дополнително нуклеарно оружје поради „растечката закана од Русија и Кина“.
Интересно е што ги спомна Русија и Кина заедно, иако само една од тие земји моментално војува во Европа, односно воопшто, анализира <a href="https://www.advance.hr/tekst/nuklearno-zvono-i-zadnji-poziv-na-otpor-militaristicka-politika-mora-voditi-u-novi-svjetski-rat-sve-drugo-bi-bila-anomalija-jer-nadnacionalni-vojno-industrijski-kompleks-ne-moze-stati-ali-moze-ga-zaustaviti-milijarda-ljudi-pod-njegovim-kisobranom/">Адванс.</a>
Факт е дека Русија неодамна започна со вежби на своите нуклеарни сили (иако без конкретни тестирања на нуклеарно оружје) и дека, според извори, можеби веќе префрлила дел од својот нуклеарен арсенал на соседниот сојузник Белорусија.
Имајќи го тоа предвид, доколку Столтенберг ја споменеше само Русија како причина за распоредување дополнително нуклеарно оружје, тоа на крајот може да се земе како аргумент, иако тоа само по себе претставува сериозна ескалација.
Сепак, неговото спомнување на Кина во истиот контекст всушност многу јасно покажува дека зад неговиот коментар не стои потребата за зајакнување на одбраната, туку многу антагонистичка надворешна политика која ја прогласува Кина за непријател уште пред Кина да даде таква причина.
Ова го споменуваме со причина, затоа што слично „маркирање“ беше извршено и против Русија и пред инвазијата на Украина, всушност пред каква било ескалација во однос на Украина, односно војната во Донбас што избувна во 2014 година.
Можеме да одиме чекор понатаму и да констатираме дека поддршката и веројатно оркестрацијата на бунтот на Мајдан во Киев на крајот на 2013 година е мотивирана токму врз основа на ваква политика, политика која однапред го дефинира непријателот и потоа прави потези кои порано или подоцна ќе го направат означеното земјиште да го бетонира непријателот.
Тоа е нешто како т.н „самоисполнувачко пророштво“, но во овој случај не застанува само на пророкување, туку активно работи кон постигнување таква состојба.
Врз основа на таква силна антагонистичка политика, во Украина се запалија фитили, кои се претворија во разгорување на државен удар, руска анексија и војна против обидите за отцепување од Донбас, што на крајот доведе до општа војна меѓу Русија. и Украина, и преку посредници со Западот.
Следниот „природен“ редослед на настани, од перспектива на раководството на НАТО претставено од Столтенберг, поранешниот норвешки премиер во два мандати, е распоредувањето на повеќе нуклеарно оружје.
И потоа?
Зашто, ако првичната политика неминовно доведе до сè до што доведе, тогаш ова нејзино продолжување исто така води до - и ова можеме да го кажеме без алармизам, само следејќи го редоследот на претходните настани - некаков облик на нуклеарен конфликт.
Дали тоа ќе биде меѓусебно заплашување со нуклеарни тестови, испраќање нуклеарни проектили на голема далечина или директни удари, останува да видиме, но без запирање на ваквата политика на ескалација, не треба премногу да се надеваме на мирни исходи.
Јасно е дека тие можат да се случат, или преку ненадеен колапс на Русија или ненадеен колапс на Западот, но ако нешто од овие работи се случи, тоа ќе биде повеќе аномалија, отстапување од трендот.
Споменувањето на Кина покажува дека оваа политика активно се подготвува за нова рунда.
Веројатно ќе видиме дека ескалацијата следи слична шема, да речеме на начинот на кој Западот, предводен од Вашингтон, почнува да му обезбедува на Тајван оружје што Пекинг ќе го смета за егзистенцијална закана.
Столтенберг, кој знае дека се ближи таков ден, сега сака однапред да го зајакне нуклеарниот арсенал и гледа право напред, не ни размислувајќи за импликациите дека ова е пат кој води преку работ на бездната за целото човештво.
„НАТО мора да го покаже својот нуклеарен арсенал на светот за да испрати директна порака до своите непријатели“, рече тој во интервју за Телеграф.
Дали НАТО е под закана? Се заканува ли некој дека ќе ја нападне НАТО алијансата?
Затоа што досега само НАТО беше тој од кој требаше да се плашат другите земји, а нападите се вршеа - или под директен чадор на НАТО или под земјата што е синоним за НАТО, САД - врз земји кои се многу послаби од Украина во споредба со моќта на Русија.
Спомнувајќи ги Русија и Кина како закана, Столтенберг е тој што му се заканува на НАТО и на сите земји членки, што е околу една милијарда луѓе (поточно 966 милиони).
Затоа што НАТО, т.е. пошироката политика на хегемонија на која НАТО е само напредна сила, создава непријатели.
Русија и Украина би можеле да се договорат.
Дури и Кина и Тајван би можеле да се договорат, а таму ситуацијата е многу посложена бидејќи Пекинг го смета Тајван за составен дел на Кина.
Во Тајван, многу добро би можело да има политика која би го гледала конфликтот на практичен начин, зачувувајќи ја и неговата де факто независност и значително намалувајќи ги тензиите со Кина.
Куоминтанг ја изгуби граѓанската војна и побегна во Тајван, но денес е националистичка партија која подобро би знаела како да управува со кризата меѓу Тајван и Пекинг.
Меѓутоа, западните лидери се обидуваат да ги маргинализираат политичките актери кои би отишле во таа насока само затоа што геополитички не им одговара, односно се плашат од какво било смирување меѓу Тајпеј и Пекинг.
А Кина денес е Русија вчера.
Деновиве се среќаваат кинеската и американската делегација, се зборува за смирување, Кинезите повторуваат дека соработката е можна пред се - во превод: „Светот ни е доволен на сите“.
Но, излегува дека сето тоа е само купување време.
Вистинската стратегија и политика е онаа што Столтенберг ја изнесува толку јавно и без резерва кога го споменува нуклеарниот арсенал „што светот мора да го види“ притоа споменувајќи ги Русија и Кина.
Столтенберг бара нуклеарните ракети да бидат во состојба на „подготвеност“. Во превод, нивното лансирање мора да биде со еден клик на копче.
„Нема да навлегувам во оперативните детали за тоа колку нуклеарни боеви глави треба да бидат оперативни и колку треба да се складираат, но мора да се консултираме за тие прашања. Токму тоа го правиме сега“, рече тој.
Кога пред десет години го презеде раководството на НАТО, оваа воена алијанса се занимаваше со нуклеарниот арсенал во строга тајност.
Кој знае, можеби и тогаш имаа дел од ракетите „на подготвеност“, но тоа е нешто за што не се разговараше јавно, јасно, бидејќи самото спомнување на нуклеарното оружје многу ги зголемува тензиите.
Тоа веќе не е така.
Столтенберг сега отворено повикува на демонстрација на нуклеарниот арсенал и ги пофалува земјите како Холандија кои инвестирале во воени авиони кои можат да носат американско нуклеарно оружје.
Тој тврди дека со ова темпо Кина до 2030 година ќе има до 1.000 нуклеарни боеви глави.
Па што?
САД имаат околу 5.000, Русија околу 5.500.
Столтенберг не би се согласил и има свое објаснување.
„Ова значи дека во не толку далечна иднина, НАТО би можел да се соочи со нешто со кое никогаш досега не се соочил, имено два потенцијални противници на нуклеарен погон – Кина и Русија. Се разбира, тоа има последици“, рече тој.
Русија (тогаш СССР) има нуклеарно оружје од 1949 година, Кина од 1964 година.
Значи, поминаа 60 години од таквата ситуација. Тие беа нуклеарно вооружени дури и по крајот на Студената војна.
Од тоа произлегува, уште еднаш, дека проблемот не е во самото оружје, туку во агресивната геополитика, која создава многу големи непријатели и нема намера да се откаже.
Во врска со Украина, шефот на НАТО рече:
„Цврсто верувам дека ако Путин победи во Украина, ќе станеме поранливи и тогаш ќе мора да инвестираме уште повеќе во нашата одбрана“.
Со други зборови, иако нема да се каже јавно, планот за пораз на Украина веќе постои затоа што Украина, во поширокиот контекст на геополитичките конфликти, сепак е само еден пион.
Ако Украина биде поразена, многумина ќе си ги тријат рацете од профитот, бидејќи само тогаш НАТО ќе изврши максимален притисок врз своите членки драстично да ги зголемат трошоците за одбрана, односно да ги занемарат здравството, образованието, инфраструктурата...
Затоа што НАТО се води како корпорација, во соработка со воено-индустриските комплекси на најмоќните членки.
Секој исход што води до поголема милитаризација е добар, а политиката што ги таргетира Русија и Кина како главна закана е win-win и нема да биде напуштена, без разлика какви ескалации ќе предизвика.
Таквата политика може да доведе само до џиновска војна бидејќи некои во исто време ќе видат можност за гигантски профити.
Дали тоа значи дека иднината е залудна?
Се разбира дека не, сосема спротивното.
Колку повеќе актери како Столтенберг работат на заплашување и колку повеќе милитаристичката политика создава последици, толку е поголем отпорот и кон актерите и кон политиката.
И Европа и Америка се примери за ова движење.
Десничарите од двете страни на Атлантикот се случајните среќни добитници на овој растечки отпор, и ако не се доследни на нивните ветувања дека ќе стават крај на катастрофите, ќе дојде некој друг кој ќе го направи тоа.
Опасноста не е недостатокот на отпор, бидејќи тој постои кај милиони луѓе.
Опасноста во таква ситуација е временска, таква политика не може и не смее да се води долго зашто отпорот ќе падне во вода доколку избие светска војна.
Затоа, должност на секој човек е да ја избере антивоената опција пред да се наметне тоталната војна како единствена опција.
И тогаш отпорот е можен, но имајќи предвид што значи сето ова, подобро е да се дејствува мирно, додека се уште има гласачки кутии.
За среќа, денес Европејците навистина можат, за разлика од Американците, да ја изберат антивоената опција од екстремната десница или екстремната левица.
Повеќето ќе го изберат правилното, но кумулативниот ефект ќе биде видлив.
Има многу начини да се каже „не“ на војната и Европејците го прават тоа. Можеби не на идеален начин, но тие го прават.
Што се однесува до Столтенберг, тој е само менаџер во наднационална воена корпорација и нејзин дежурен портпарол.
Со неговите сè поагресивни коментари и обелоденување на таквите планови, тој само ќе ја зголеми итноста на промените.
Како што рековме, речиси милијарда луѓе денес живеат под чадорот на НАТО.
Многу малку од тие луѓе умираат во светска војна што може да се спречи едноставно со избирање на политичка опција која не е склона кон апокалиптични сценарија.
Столтенберг и другите како него деновиве се прилично во паника градејќи „осигурување“ од доаѓањето на Трамп на власт во Америка затоа што се сомневаат дека тој нема да ја следи нивната политика на масовно уништување.
Но, што ако тие ќе мора да се „осигураат“ од Франција, Германија и другите земји во Европа чии народи не сакаат војна?
Во чие име тогаш ќе се заканува?
Англиските лабуристи и италијанските опортунисти родени од неофашизмот?
Тешко.
Со малку добра волја и само малку повеќе подигната колективна свест, Столтенберг може да стане безначаен актер чие име многу брзо ќе го заборави историјата.
<b><i>(Vecer.mk <a href="https://www.advance.hr/tekst/nuklearno-zvono-i-zadnji-poziv-na-otpor-militaristicka-politika-mora-voditi-u-novi-svjetski-rat-sve-drugo-bi-bila-anomalija-jer-nadnacionalni-vojno-industrijski-kompleks-ne-moze-stati-ali-moze-ga-zaustaviti-milijarda-ljudi-pod-njegovim-kisobranom/">VIA)</a></i></b>