На 104-годишна возраст денеска почина последниот народен херој на Југославија, командант на Сремскиот партизански одред, а потоа и на Шестата војводинска бригада, генерал - полковник на ЈНА Петар Матиќ Дуле.
Петар Матиќ е роден на 6 јули 1920 година во Ирига. Потекнува од богато земјоделско семејство. Основно училиште завршил во родниот град и се занимавал со земјоделство до почетокот на Втората светска војна.
По Априлската војна и окупацијата на Кралството Југославија, во 1941 година, Петар како секретар на Месниот комитет, а потоа и секретар на Обласниот комитет на КПЈ за Ириг и член на Штабот за подготовка на востанието, многу активно работел на организирање на востанието во Срем.
Во август 1941 година бил задолжен за прием на комунистички затвореници кои избегале од затворот Сремскомитровак. Кога беше формирана Ирската партизанска компанија, тој стана нејзин прв политички комесар. Летото 1942 година, при голема непријателска офанзива на Фрушка Гора, бил ранет во ногата при пробив. Откако главниот дел од Третиот сремски партизански одред заминал во источна Босна, тој и неговиот четврти баталјон останале во Срем. На почетокот бил заменик, а потоа и командант на овој баталјон.
Во 1943 година, тој командуваше со бригада која, во жарот на битката, транспортираше 1.000 доброволци од Срем и 100 селски вагони полни со храна, облека и медицински материјали во источна Босна. Врз основа на овој настан е снимен и филмот „Велики транспорт“.
Следната година, во борбите со Германците на Фрушка Гора, бил ранет во градите, а потоа се лекувал во Италија. Крајот на војната го дочека во Москва, каде што беше префрлен на воена обука. Втората светска војна ја завршил како потполковник, а во 1953 година на 33-годишна возраст добива чин генерал-мајор. По војната, воениот рок го однел во разни краишта на Југославија и конечно се населил во Белград со сопругата и двете ќерки.
Се пензионирал во 1980 година со чин генерал полковник.
Петар Матиќ имал пет браќа и сестри и сите биле партизани. Анка Матиќ, една од сестрите, загина како бомбаш на крајот на војната во битките за ослободување на Белград и постхумно беше прогласена за народен херој. Мајката на Петар Матиќ била застрелана во логорот Јасеновац, а неговиот татко бил мачен до смрт во родната Ирига.